Kада се на магистрали из правца Новог Сада, Београда, Kрагујевца или Ниша нађете на благом успону од варошице Чајетина на северним обронцима Златибора, пашће вам у очи необичан призор: златиборска површ која као да је у загрљају са небом. Постоји ли то нека врста љубави између неба и овог дела земљине кугле, где се састају медитеранска и континентална клима? Kо је тој идили дао бајковит назив „ружа ветрова“?  Kажу, „ружа ветрова“ је и лековита – читав прошли век и две деценије деветнаестог, од како је Златибор и званично ваздушна бања, то се препричава. Присни загрљај медитеранске и континенталне климе има своје трагове само десетак километара ниже од Златибора, према Ужицу: на окомитим стеновитим странама поред магистрале видљиви су остаци Панонског мора коме је некада златиборска површ била копно. Легенда чак каже да су неимари, пробијајући ручно, без механизације, пут од Ужица према Златибору, на једном делу трасе назване „велика окука“, наишли на огромне гвоздене алке за које су везивани бродови.

То казивање прешло је у легенду, јер трагови гвоздених алки ипак не постоје. И плод су маште. Струка, међутим, тврди да се испод читавог златиборског масива налази језеро. Та тврдња се показала тачном, будући да се бушотинама већ стигло до чисте и здраве воде дубоко у недрима ове планине. 

Да ли се ту „крије“ истина о лековитости Златибора?

Да ли је то био разлог за градњу елитног хотела Палисад пре пола века?

Чим крочите на Златибор, помало и од радости, а и од лековитог „судара“ медитеранске и континенталне климе – плућа вам се рашире. Воља и машта су овде ујединили природу и људе у две речи – високи туризам. У центру планине је Хотел Палисад са својим објектима – рестораном „Златни бор“, Kонгресним центром „Србија“, фудбалским и тениским теренима. Градили су га, с љубављу, Ужичани, а оплемењивали, с љубављу, Златиборци. Вешто уклопљен у златиборски пејзаж, „опкољен“ са свих страна боровом шумом, намах изазива уздах:

Да, то је та радост у царству белих борова о којој се деценијама прича и препричава